Влатковићи
Више од два и по века били су присутни на историјској позорници чланови ове значајне херцеговачке породице, као господари пространих области у доњем току Неретве. Најстарији познати предак ове породице звао се Богавац и живео је почетком XIV века. Богавац је имао синове Мрдешу и Радивоја. О њима се мало зна, једино да је Радивој имао два сина, Ђурђа и Вукца. Ђурађ Радивојевић се пви пут помиње на челу ове куће око 1390. године. Због немира у Босни Ђурађ је од Дубровчана затржио "слободни лист" како би, у случају опасности, могао да се склони на њихову територију. Тада је вероватно добио и право грађанства Дубровника. Када је на власт у Босни дошао Стефан Остоја, Ђурађ је са породицом пребегао у Дубровник, али се већ следеће године помиње као господар Дријева, важног трговацког града на Неретви. Након 1409. године више нема вести о браци Ђурађу и Вукцу. Вукац је имао сина Вука, а Ђурађ синове Павла, Николу и Влатка. Војвода Павле Ђурађевић први пут се помиње 1415. године у вези са запленом једне млетачке лађе од стране његових људи. У сукобу са извесним Војином Срациновићем била су ухапшена браћа Павлова, Никола и Влатко. Помогли су им Дубровчани, али су овом приликом Ђурђевићи изгубили део својих области. Током 1434. године браћа Ђурђевић и Вук Влатковић су добили градове Вратар, Нови и Крушевац, а такође им је враћена баштина коју је одузео Сандаљ Хранић. Вук, син Вукца Радивојевића није имао потомака. Браћа Ђурђевић зивели су до 1444. године, а војвода Петар, син Павлов, умро је почетком 1452. године. Међу члановима ове породице који су са Дубровачком Републиком склопили уговор против херцега Стефана Вукчића Косаце, помињу се: војвода Иваниш, кнезеви Марко, Андрија, Жарко, Радивоје, Бартол и Тадија, синови кнеза Влатка, затим кнез Томаш, син кнеза Николе, и Павле, син војводе Петра. Чланове ове породице Дубровчани су примили у ред своје властеле и дали им у баштину једну кућу у Дубровнику. Пошто су учествовали у породичним сукобима Косача, војвода Иваниш Јурјевић и његова браћа играли су значајну улогу у подели земље која је уследила. Пошто је опет пао под херцеговачку власт, војвода Иваниш је морао да се обрати за помоћ Дубровнику, што је довело до тога да им краљ Томаш додели нове поседе, али није познато где су се они налазили. Јако је тешко сазнати детаље о другим члановима ове породице као и о годинама њихове смрти. Зна се поуздано да је војвода Иваниш умро између 1482. и 1483. године. Андрија, син кнеза Влатка, закалуђерио се 1458. године и добио име Августин. Пошто је напустио манастир, 1476. године прикључио се борби која се водила у последњим остацима земље херцега Стефана. Последњих година живота је прешао на страну Турака, а помиње се да је и узео муслиманску веру. Почетком 1488. године заробљен је и заточен у угарску тврђаву Кош, где је највероватније и погубљен. Све негде до 1492. године неке од области држали су потомци породице Влатковић, ослањајући се на Угарску. То су највероватније били Зарко, Тадија и Ђурађ, њихов нећак. "Ђурађ хумски" се помиње и у једном писму из 1498. године, а претпоставља се да је он био син Андрије (Августина). Обавезе Дубровацке Републике према овој породици престале су после смрти војводе Жарка, 24. марта 1498. године. После његове смрти помињу се наследници овога војводе, али они нису имали неку значајну улогу у јавном животу. |
