Николићи
Породица Николић, господари Поповог поља, били су потомци хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, а сестрићи босанског бана Стефана И Котромањића. Жупан Никола, праунук хумског кнеза Мирослава имао је два сина, Владислава и Богишу. Мало је података о првим цлановима ове породице, последњи пут се помињу 1363. године, највероватније као владари хумских области. Са кнезевима Вукосавом, Петром и Милишом Николићем, отпочиње друго поколење ове породице. Познато је да је име њихове мајке било Станислава, али је неизвесно да ли им је отац био Владислав или Богиша. Будући да је Владислав био старији, а и из неких других извора, може се претпоставити да је он био отац тројице поменутих жупана. Успон браће Николица почиње после смрти краља Твртка И, 1391. године. Као присталице новог краља Дабисе, њихов углед видно расте, и већ у децембру 1392. године, Дубровачка Република прима их за своје грађане. Доласком краља Остоје на босански престо, Николићи су се, као присталице краљице Јелене, нашли у незавидном положају, те су били присиљени да траже уточиште на дубровачкој територији. У рату Босне и Дубровника, као властелин војводе Сандаља Храница Косаче, учествовао је и Вукосав Николић. Погинуо је приликом једног окршаја са дубровчанима, а сахрањен је у Стону, 28. новембра 1403. године. Гргур, син Вукосава Николића, присутан је у историјским збивањима у Босни током борби Твртка ИИ против краља Остоје. Од 1414. године, Николићи примају могориш (Могориш је трибут, доходак којег су Дубровчани плаћали Словенима у залеђу за кориштење пашњака и винограда на њиховом подручју.) по овлашћењу краља Остоје, сто је непосредан доказ да су се налазили међу његовим присталицама. Знак веће самосталности Николића у овом периоду огледа се у постављању царина. Међутим, 6. јула 1418. године, Гргур Николић је издао повељу о укидању царина. До нарочитог осамостаљења Гргура Николића дошло је у време грађанског рата за владе краља Стефана Остојица. Пошто се налазио на страни краља Стефана Остојица, директно је окренуо ледја свом господару Сандаљу Храницу. Уз помоћ Дубровника, страсти су се стишале и Николићи више нису покусавали да се ослободе власти босанског војводе. После његове смрти, Николићи су остали верни његовиом наследнику, Стефану Вукчићу Косачи. Гргур Николић умро је у јулу 1436. године. Синови Гргура Николића, Вук и Вукашин, наставили су завистан однос према Стефану Вукчићу Косачи. Вукашин Гргуревић био је уз њега у покушајима да се докопа Зете. Године 1442. Вукасин је пао у млетачко ропство, али је уз помоћ Дубровчана пуштен на слободу. Последње вести о Николићима су из 1453. године, када су и даље били на страни Стефана Вукчића Косаче. Неизвесно је како су завршили, али је сигурно да су са своје области исчезли далеко пре него што су Турци завладали Хумском. |
