Милан Вуксановић-Пуовић

Истина о Србима-католицима из Боке

Фељтон, «Глас Црногорца», Подгорица, 4 – 11. октобар 2001.*

«Једна је народна њива», говорили су и писали
Срби православни и католици из Боке,
Дубровника и земаља под туђинском влашћу

Напомена
* У «Гласу Црногорца» су неки дјелови текста скраћени. Наслов и поднаслови су редакцијски. Овдје дајемо интегралну верзију. (прим. управе Пројекта «Растко-Бока»).

1. Каменаровићи

Племићки грб породице Красојевић-Каменаровић

Паво, Божа Видова Каменаровић-Красојевић (1821-1908) је потомак фојничких Красојевића, српских племића династије Котроманића, о чему свједочи и племићки грб Красојевић-Каменаровић

Одлучити се данас, те објавити дио историјских истина о Србима католицима из Боке, или којег другог поширег штокавског простора: Дубровника, Далмације, Босне, Крајине или Славоније, значи прихватити опасност да вам те историјске артефакте искомадају фашистоидни националисти и фалсификатори, потирачи историје и трајања. Због увријеженог и већ «озакоњеног» стрмоглава историје двадесетог вијека, говорићемо изворним документима, полемикама, пером и ријечју признатих и познатих глава, истинољубаца, патриота и бораца за српска национална права, били они православни или католици.

Тај стамени свијет није била захватила лихварска интернационала, групација «билдербергер», католичка свјетска завјера, нити је био «изникао» Збигњев Бжежински.

Па пустимо тај наш сој нека нам говори!

Паво Божа Видова Каменаровић–Красојевић (1821-1908) је потомак фојничких Красојевића, српских племића династије Котроманића, о чему свједочи и племићки грб Красојевић-Каменаровић, који се чува у породичној архиви Павовог праунука, архитекте Владимира Каменаровића из Београда.

Паво Каменаровић је по струци поморски капетан дуге пловидбе. Ишчитавајући породичне списе дознајемо како је Каменаровић рано баталио поморство, те се латио запуштене националне њиве гдје је открио себе, при чему се у многоме угледао на своје врле претходнике Стефана Митрова Љубишу, Сима Матавуља и многе друге, колико му је друштвени положај једног Србина-католика дозвољавао, а јесте, јер су његов ентузијазам и прегалаштво из Боке сјактили попут звијезде Св. Серафима Саровског што је хришћане приводио Духу Светоме. Зрачио је из Боке тај угледник на сво Српство, оно под туђином и оно у матици.

Али, пустимо историју да искаже своје судове.

Приликом Павовог избора у бечко «Царевинско вијеће», многи га поздрављају, а најупечатљивији је телеграм са 134 потписа познатих Дубровчана:

«Дубровник 1895 12/9

Заступник Паво Каменаровић

КОТОР

Твојијем избором, Бока својијема непријатељима и клеветницима каже: Бока је Српска, а тај глас радосно одјекује у цијелој Србадији. Живио дични старино до којега не допире луда предрасуда, да је вјера и народност једно те исто, већ католик си и дични Србин.

Честитамо теби, Боки и Србадији. Живио!

Матија Сарић, Др. Матијовић, Бошковић, Др. Антун Пуглиеси, Др. Јеро Пуглиеси, Докторанд Банац, Перо Банац, Мато граф Поза, Харловић, Андрија Свилокос, Вук Бојанић, Слава Марић, Марко Марић, Ристо Иванчевић, Лујо Грамовић, Гркевац, Трипо Перуцина, Јосеф Мичић, Лука Цилић, Лујо Бизаро, Натали, Ђуро Ковачевић, Божо Грачић, Младушић, Путица, Стјепан Јелачић, Цуковић, Нико Девчић, Ковељ, Лазар Лучић, Вицко Свилокос, Калођера, Мароси Петар, Капица, Крсто Лучић, Јозо Дилео, Иван Драгутиновић, Влахо Калафатић, Белоти, Лесе Влахо, Докторанд Кнежевић, Мусладин Балдо, Драгичевић Франо, Томо Бранђолија Бучин, С. Берберовић, Ђорђо Алексић, Јарак Мато, Стјепо Томашевић, Поп Фицовић, Михо Медар, Петар Кнежевић, Баришић Нико, Марић Милош, Матеј Јуришин, Франо Бибица, Ђурашић, Мишковић Балдо, Петар Опујић, Тошовић, Кнежевић Милан, Ђуро Савиновић, Јокановић, Паско Цаско, Иван Суберт, Паво Катичић, Трива, Никола Марић, Иво Сарака, Спиро Герум, Томашевић Рико, Нико Цеско, Антун Цеско, Буранић Иво, Арсете Франо, Никола Дилео, Луптало, Талаја Лујо, Сукор, Ђорђо Бабић, Јозо Ксић, Лука Перавић, Матија Грачић, Др. Гради, Врчевић, Паскоје Јоб, Вукасовић, Мијатовић Перо, Ј. Кнежевић, Миће Милишић, Крекић Антун, Перо Матијевић, Пилато, Цвјетко Перовић, Радулић, Бердовић, Јефтановић, Целовић, Цантони Ангјел, Јосип Скрато, Лука Милишић, Балзани, Радославић Урош, Марић, Драшковић, Ђорђо, Богдан Беберовић, Меко Томашевић, Глиго Берберовић, Марић Јово, Цулић, Пасарић Антун, Мјерко Нгуини, Зипфел Антун, Гаљуф Антоније, Јоб Бенвенуто, Безо Марати, Влахо Лонза, Андро Цар, Нино Савић.»

Због упорног националног дјеловања доживљавао је честе увреде и понижења из кругова блиских туђину и «Конгрегацији за пропаганду вјере», о чему ће се опширније говорити у наставку овог малог историјског штива.